Како се пљачка Србија

 

Doticni gospodin zaboravlja jednu cinjenicu da je Milosevic zbog sankcija iznosio pare na Kipar da bi placao obavez inostranim partnerima. Taj isti novac je najveci lopov svih vremena Dinkic umesto obecanja da ce  ga vratitii isti je preneo u Svajcarsku i polozio na svoj privatni racun. Unistio je i srpske banke i dok je bio ministar finansija  te milijarde o kojima je rec iznosene su iz zemlje  sa njegovim znanjem. Da li je zbog toga do sada pozvan na odgovornost i dobio zasluzenu kazn. Naravno da nije jer je bio majstor koji je umesao celu garnituru vlasti u korupciju i kriminal i niko do sada iz vlade nijje ni pomislio da Dinkica pozove na odgovornost. Dinkic nije jedini koji je ostetio drzavu Srbiju za silne milijarde o kojima se govori. Ko je do sada odgovarao za korupciju ,kriminal i pljacku drzave. Niko. Miskovic je jedini bio  zatvoren i nakon istrage pusten i na kraju kao neizbezan faktor nastavio da radi za  vladu.. Vlada ne vodi racuna o jacanju privrede i zaposljavanju radnika. Svakodnevno se zaduzuje da bi mogla da popunjava rupe u budzetu i partiskim sluzbenicima i poslanicima isplacuje debele plate. Zasto se ne pitate koliko plata prima trenutni predsednik Beograda Malisa i zasto mu se to dozvoljava, nasuprot gladnom srpskom narodu. Svakim danom Srbija se zaduzuje sve vise i vise i niko  se ni ne pita kako ce se ti dugovi i obaveze vracati.

vidanovic

 

 

http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1327%3Akako-se-pljacka-srbija&catid=8%3Asrbija&Itemid=121

Како се пљачка Србија


Пише: Милослав Самарџић

Max HastingsПосле 5. октобра 2000. године офшор компаније су изнеле
51, а стране банке 66 милијарди евра

Пише: Милослав Самарџић

Милослав СамарџићПосле 5. октобра 2000. године офшор компаније су
изнеле 51, а стране банке 66 милијарди евра

Мада смо имали лоше мишљење о припадницима ''демократске опозиције'',
и уопште ''друге Србије'', многи од нас су подржали промене 5. октобра
2000. године из убеђења да горе од онога не може бити. Јер, знали смо
да припадници Милошевићевог режима и њима блиске особе систематски
пљачкају народ, тако што исисавају новац из државних фирми и односе га
на Кипар или другде по свету. Чак смо знали и да су на тај начин
опљачкали преко 10 милијарди немачких марака, тј. пет милијарди евра.

Онда смо полако увиђали да и од горег има горе, а сада коначно имамо и
конкретно објашњење. Наиме, у броју од 12. октобра ''Вечерње новости''
доносе интервју са Мајклом Хадсоном, уредником Међународног
конзорцијума за истраживачко новинарство из Вашингтона. Овај
конзорцијум је пре две године добио хард-диск са подацима о тзв. офшор
зонама широм света, а поверљивих докумената о скандалима било је чак
160 пута више него на ''Викиликсу''.

Видевши шта има у рукама, конзорцијум ангажује преко 100 новинара ради
провере информација. И резултат је управо објављен: из Србије је од
2000. до 2011. године преко офшор компанија исисана невероватна 51
милијарда евра!

Тај вид криминала постоји у целом свету, али је за земљу величине
Србије ''цифра од преко 50 милијарди долара заиста шокантна'', каже
Хадсон.

Процедура је следећа: дома-ћи ''бизнисмени'', блиски властима, су на
туђе име, преко офшор фирми, за багателну цену куповали државна
предузећа по Србији. ''Блиски политичари'', тј.

Скупштина Србије и Влада Србије, припремили су им терен доношењем
Закона о приватизацији према коме име купца остаје тајно, а он с друге
стране има сва потребна овлашћења: да прода део фирме или целу фирму,
отпусти групу радника или све раднике, да остане дужан коме хоће и шта
хоће, и наравно да сав новац може да пребаци на Кипар или на неко
егзотично острво.

На тај начин је у Србији приватизовано, тј. опљачкано, скоро 2.000
предузећа, што је две трећине од укупног броја фирми продатих током
тих 11 година. Отпуштени радници су штрајковали на све могуће начине,
у малобројним слободним медијима Закон о приватизацији је критикован
као криминалан, странке тренутно у опозицији говориле су да ће га
променити кад дођу на власт - и ништа. На власти су се изређале скоро
све странке, укључујући и Милошевићеву Социјалистичку партију, али је
криминална пракса настављана.

Занимљиво је како Хадсон одговара на питање да ли је Европска унија
могла да заустави овај илегални одлив капитала из Србије?

Занимљиво је зато што Европска унија сигурно зна за ово, а не
предузима ништа, док истовремено пред Србију поставља бесконачан низ
захтева, од бесмислених до увредљивих. ''Сигурно је да су поред Владе
Србије и међународне организације могле више да допринесу у борби
против ове врсте злоупотребе'', каже дипломатски Хадсон.

Али, зашто нису?

Ово је право место за подсећање на податак који је недавно објавио
економиста Синиша Љепојевић, да су од 2000. до 2012. године стране
банке, а то су углавном банке из Европске уније, изнеле из Србије чак
66 милијарди евра. Љепојевић те банке директно назива преварантским и
објашњава систем којим пљачкају Србију. Тај систем су створили исти
они политичари из негдашње ''демократске опозиције'', који су донели и
поменути Закон о приватизацији.

Другим речима, јасно је да постоји спрега између домаћих и страних
политичара, од којих, уосталом, неке повремено виђамо час као
дипломате, час као ''бизнисмене''.
Занимљиво је да се подсетимо и на феномен ширења кинеских продавница
по Србији. И тај феномен, као и пљачка државних предузећа, почиње у
Милошевићево доба, а потом се шири до неслућених размера и траје све
до наших дана.

Према подацима Асоцијације малих и средњих предузећа, које за последњи
број ''Крагујевачких новина'' саопштава њен потпредседник Милан
Кнежевић, број кинеских продавница у Србији нарастао је на чак око
10.000, док све оне заједно имају мање од 300 званично запослених. За
домаће фирме то би наравно било немогуће, јер свака мора да има барем
по једног запосленог, за ког плаћа макар законом прописане минималне
дажбине. Али, то што држава губи приходе од најмање 9.700 радника
запослених на црно, у овом случају представља само мањи губитак.
Губици се ређају већ од царине, која узима здраво за готово папире на
којима пише да мајице коштају 20, а панталоне 50 динара. Држава затим
губи у самим трговинама, јер њих не контролишу инспекције. Ако и наиђе
неки необавештени инспектор, одмах се ангажује кинеска амбасада, која
зове Владу Србије, која наређује обуставу контроле. И тако то траје
годинама. Кнежевић каже да је кинеска нелојална конкуренција затворила
''на хиљаде радних места у текстилној индустрији'', што је у ствари
минимална процена, јер треба рачунати и кооперантске фирме, као и
текстилне продајне ланце.

Зашто је прича о хиљадама отпуштених и милијардама изгубљених због
Кинеза, важна у причи о стотинама хиљада отпуштених и преко 100
милијарди изгубљених због Запада?
Зато да би се комплетирао закључак о особама које воде Србију: оне
нису само дно дна - оне су апсолутно дно дна и не постоје изгледи да
могу бити ишта друго.

...

Oстатак текста у Слободи

__._,_.___