Nikolicu,Dacicu uzdajte se u Putina i jos jednom recite  briselkom   ultimatumu ne. Vase NE je  novi pocetak pregovora u UN ,koij su zaslugom Tadica presaltovani u Brisel.  To je  najveca Tadiceva izdaja  srpskih interesa.  Ponovnim pregovorima u UN ako se bas mora, uz podrsku Rusije Srbija moze  doci do pozitivnih rezultata u pregovorima sa Pristinom. Osnovno je pod nikakvim uslovima ne treba se odreci  dela svoje teritorije . Uz pomoc Putina najbolje resenj za Kosovo je odustati od svakih daljih pregovora. Drzati se HASKOG AKTA i KOPENHASKIH KRITERIJUMA, kojim se zadranjuje secesija i promena granica.

Vidanovic 

 

 

Poslednja prilika za zaokret Beograda

Željko CVIJANOVIĆ | 14.04.2013 | 15:00

U samo nekoliko aprilskih dana Srbija je dala nagoveštaj svog političkog zaokreta, koji bi mogao da zaustavi ili bar uspori njeno višegodišnje državno rastakanje i dalji proces gubitka državnih pozicija na Kosovu i Metohiji. Prilika za to otvorila se 2. aprila, na osmoj finalnoj rundi pregovora o Kosovu i Metohiji između srpskog premijera Ivice Dačića i šefa kosovskih albanaca Hašima Tačija, uz posredovanje Ketrin Ešton, evropskog komesara za inostrane poslove bezbednost. Iako je Srbija tokom prethodnih rundi razgovora učinila neverovatno neumerene ustupke, koji su značili njeno odustajanje od državne tapije na Kosovo, dozvoljavajući uspostavljanje Kosova kao nezavisne države – pregovori su zapeli zbog odbijanja Tačija da Srbima na severu Kosova da minimalnu autonomiju, koja bi mogla da im obezbedi makar privid bezbednosti. Tačija su u toj tvrdoj poziciji podržale i Evropska unija i SAD. Naterana na neverovatne ustupke Tačiju, Beogradska trojka – Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, premijer Ivica Dačić i prvi vicepremijer Aleksandar Vučić – mesecima je trpela najveća poniženja na međunarodnoj sceni, ne pokazujući nikakvu nameru da ih zaustavi. Najpre su u decembru bili prisiljeni da se saglase sa postavljanjem granice između Srbije i njene južne pokrajine da bi potom njihov sunovrat u kosovskim pregovorima postao sasvim očigledan. Pristali su i da se odreknu državnog prava Srbije nad Kosovom i da grubo prekrše srpski ustav. Potom su, da bi poniženje bilo kompletno, nemački diplomate naterali Dačića da javno kaže da je pravo Srbije nad Kosovom obična laž. Ni tu nije bio kraj: nemački parlamentarci doneli su srpskoj vladi ultimatum od sedam uslova, gde se zahtevalo uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa nezakonito otcepljenim Kosovom. U tom dokumentu pojavili su se i tako apsurni zahtevi poput onog da obavezno javno ispovedaju da su srpske snage nad bosanskim muslimanima u Srebrenici 1995. godine počinili genocid iako je dokazano da je reč o propagandnoj floskuli. Takođe, od srpskog vrha se zahtevalo da „promeni svest" Srba na Severu Kosova, koji se suprotstavljaju da budu deo nezavisnog albanskog Kosova. Srpsko ispunjavanje ponižavajućih zadataka bilo je uslov da Srbija dobije datum za početak pregovora o ulasko zemlje u Evropsku uniju. Kako je srpska vlast već duboko zašla u prostor koji se može objasiti izdajom i potpunim urušavanjem države, a iz Brisela nisu stizale garancije za datum, Dačić i Vučić su na pregovorima 2. aprila odbili da se saglase sa potpisom na dogovor kojim bi se definitvno odrekli prava na Kosovo, a zauzvrat ne bi dobili ništa. Koliko su srpski pregovarači želeli da postignu dogovor, govorilo je i to što su od predstavnika Albanaca, EU i SAD zauzvrat tražili „bar nešto", ali ni ti njihovi očajnički neodgovorni zahtevi nisu naišli na odgovor. Umesto kompromisa, Eštonova im je dala još nedelju dana da još jednom razmisle o svemu. U tom trenutku do tada jedinstvena kosovska politika srpskog vođstva se, po svoj prilici, raspala. Naime, Dačić je, kako je izgledalo, bio spreman da još 2. aprila potpiše krajnje rđav sporazum. Vučić, najbliži zapadni silama u srpskoj trojci, koji je tog dana odbio da pristane na dogovor, verovao je da će uspeti da u tom roku da dobije nešto bolju ponudu, koja bi kasnije mogla da se predstavi kao veliki pregovarački uspeh. Ali, naravno, nije je dobio. Najtvrđim se pokazao Nikolić, koji se, kako se može saznati iz njegovog okruženja, veoma pokajao što je pristao na ustupke vladi, koja ga je zimus naterala da izmeni svoju pregovaračku platformu elementima koji su značili odustajanje Srbije od severa Kosova. Uočavajući da takav odnos među pregovaračkim stranama ne može da dovede do sporazuma, koji bi Srbiji doneo bilo šta, Nikolić je tokom nedelje za razmišljanje u celoj seriji dugih sastanaka sa Dačićem i Vučićem odlučno stao protiv ultimativnih uslova. Na taj način on, koji je pre redovno popuštao pred zahtevima vlade i zapadnih sila, prvi put je pokazao nepokolebljiv otpor. U razmatranju šta je, osim osećanja da čini štetu svojoj zemlji, bilo to što je moglo da dovede do Nikolićevog preokreta, najpre se dolazi do uticaja ruskog predsednika Vladimira Putina. Name, Nikolić je pre više od mesec dana, kada je, čini se, shvatio da će se pregovori završiti loše po Srbiju, zahtevao pomoć iz Moskve. Prvi odgovori koje je dobio nisu mu ulivali nadu. Naime, rečeno mu da Srbi nisu konsultovali Rusiju tokom prethodnih poteza sa Kosovom, da ponavljaju greške svojih prethodnika da se Rusije sete samo kada dospeju u škripac i Rusija zbog toga ima nameru da se drži podalje od Kosova. Podsećanja radi, tokom vlade Vojislava Koštunice (2004-2008) Rusija je bila veoma aktivan akter kosovskih pregovora, kada, zahvaljujući pretnji ruskog veta u Savetu bezbednosti UN, nije prošao zapadni plan za nezavisno Kosovo Martija Ahtisarija. Međutim, Boris Tadić je tokom svoje vladavine (2008-2012) izbacio Rusiju kada je pristao da se kosovski problem ne rešava više u okviru UN, nego u EU, čije ključne zemlje su bile veoma neprijateljski raspoložene prema srpskim interesima na Kosovu. U nedelji koju je Beogradu Eštonova dala za dodatno razmišljanje Nikolić je imao telefonski razgovor sa Putinom. Naravno, sadržaj njihovog razgovora ostao je javnosti nedostupan, ali su svi mogli da vide da se posle toga Nikolićevo ponašanje promenilo. U nedelju 7. aprila posetio ga je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, za koga je do tada važilo da nije u najboljim odnosima sa novom srpskom vlasti. Dodik je posle sastanka veoma oštrim rečima podržao Nikolića u nameri da odbije Brisel. Nikolić je opet sa svoje strane podigao lestvicu, govoreći o vraćanju kosovskog problema u UN, prvi put posle septembra prošle godine, kada je to isto govorio posle sastanka sa Putinom u Sočiju. O kakvom se zaokretu radi dovoljno ilustruje to što je ta lestvica daleko iznad one koju je Nikolić postavio svojom pregovaračkom Platformom za Kosovo, koja je usvojena u parlamentu. Vučić je takođe bio protivnik postizanja sporazuma, s tim što on, za razliku od Nikolića, nije dao nagoveštaje uverenja da je Srbija prethodno dala previše. Umesto toga, kao čovek sa najboljim zapadnim vezama u srpskom vođstvu, on je nastojao da iznudi ustupke druge strane. Kada je, međutim, odbio Eštonovu, Vučić, koj je i ministar odbrane, stavio je srpske vojne snage na administrativnoj granici sa Kosovom u stanje pripravnosti. Posle srpskog odbijanja, ostala je nedoumica hoće li pregovori biti nastavljeni. U sredu, 10. aprila, Vučiću je na sastanku sa nemačkim parlamentarcima postalo sasvim jasno da se Berlin protivi tome da Srbija dobije datum za početak pregovora za ulazak u EU, koji je sve vreme imao ulogu „šargarepe" za omekšavanje srpskih stavova u kosovskim pregovorima. Činilo se da od sporazuma nema ništa. U četvrtak je visoki američki diplomata Filip Riker još jednom pozvao Beogad da prihvati ponudu iz Brisela. Sa druge strane, Vašington je, nastojeći da spasi pregovore, krenuo sa pritiskom na Berlin da Srbima da datum, vešto plasirajući u marionetskim srpskim medijima kako su sve zemlje EU osim Nemačke za to. Dok je Vučić sve vreme od ponedeljka na vezi sa zapadnim diplomatama u nastojanju da napravi sporazum, za to vreme Nikolić i Dačić dali su nagoveštaje da više ne stoje na starim pozicijama.Nikolić, koji posle kontakta sa Putinom zaustavio dotadašnji trend pregovora, u sredu je u Generalnoj skupštini UN održao upečatljiv govor o Tribunalu za ratne zločine u Hagu, optužujući taj sud, iza koga već dve decenije čvrsto stoji Vašington, da je sprečio pomirenje na Balkanu i da je antisrpski. Kako je i većina ostalih diskusija u raspravi o tom sudu, koju je organizovao predsedavajući Generalne skupštine UN Vuk Jeremić, sledila Nikolićev stav i kako su u Vašingtnu u svemu tome prepoznali „ruski prst", bio je to veliki diplomatski udarac interesima SAD. Utisak je da Amerikanci to neće zaboraviti ni Jeremiću ni Nikoliću, ali, što je još važnije, očigledno je da je srpski predsednik u poslednje vreme imuniji na uticaje vodeće zemlje Zapada. I tu se može govoriti o naglom zaokretu, budući da je svega dve nedelje pre rasprave u Njujurku Nikolić bio spreman da odustane od svog učešća pod uslovom da Hag dozvoli osuđenim Srbima da svoje kazne izdržavajnu u matičnoj zemlji. Pod znakom pitanja je sada i mera Dačićeve spremnosti da pristane na kosovske uslove Zapada. On je u sredu u Moskvi dobio podršku ruskog predsednika Putina za svoju vladu, koju Zapad sve vreme drži na kratkom užetu uslovljavajući njen opstanak popuštanjima na Kosovu. Istovremeno, Dačić je rekao kako mu je Putin obećao da će sa zapadnim liderima da razgovara o Kosovu kao i da će Srbija ubuduće da se konsultuje sa Rusijom o Kosovu. Naravno, teško je pomisliti da bi mogao da dobije Putinovu podršku za dosadašnju kapitulantsku politiku Srbije prema svojoj južnoj pokrajini. Kako nove pozicije Nikolića i Dačića postaju enigma za zapadne sile, tako njihovi predstavnici shvataju da se nalaze u problemu.Ako dosadašnji pregovori budu završeni neuspehom, oni će biti vraćeni na početak i ogromni ustupci koje su do sada napravili Srbi mogli bi da odu u nepovrat. Ako Dačić i Nikolić ostanu na svojim „ruskim" pozicijama, čak i kada bi zapadne sile ubedile Vučića, dogovora ne bi moglo da bude. Sa druge strane, nekoliko dana će u opasnosti biti i srpska strana. Naime, ukoliko dobiju neki ustupak sa svoje liste zahteva, pa još ako Vašington ubedi Berlin da Srbima da datum, Beogradu bi bilo veoma teško da tada odbije  dogovor. A taj dogovor, važno je uvek znati, u svakom slučaju nije za Srbe samo loš već je direktna pretnja opstanku njihove države. Srpska nada danas je u tome da je Zapad, kao i svaki put pre toga, igrajući na strahove, slabosti i rđave karaktere srpskih lidera, zaboravio da prevelik i dugotajan pritisak može da dovede do otpora materijala.

http://srb.fondsk.ru/news/2013/04/14/poslednia-prilika-za-zaokret-beograda.html