Gospodine Lazanjski;Cenim vas kao objektivnog, novinara, vojnog analiicara,ratnog izvestaca sa svetskihh zarista i sukoba u pojedinim zemljama,mnogpbrojne intervjue sa odgovornim vojnim licnostima, poznavaoca domacih i svetskih zbivanja.Amerika je neprikosnovena i jedino u pravu kada je u pitanju njihova izvozna demokratija. To oni mogu raditi sve sto zele da bi dosli do cilja. Ali kada je u pitanju neko drugi ko pokusava da im uzvrati istom merom, kao sto su to uradili Kinezi, to je po njima za svaku osudu, mesanje u unutrasnje stvari njihove zemlje. Sve sto oni cine, je opravdano i u ime demokratije. Sve agresije i vojne intervencije u Africkom prolecu, po njima su humanitarne intervencije, protiv diktature vlastodrzaca u cilju zastite civila. Iza te nihove takozvane humanitarn akcije se krije njihova pozadina i krajnje namere da se dokopaju tudjih resorussa i energenata. U libiji su intervenisali u rusenju Gadafijevog rezima da bi se docepali libiske nafte i oslobodili 300 mmilijardi duga toj zemlji. Setimo se samo sta su radili i koliko sredstava ulozili u rusenju Milosevica. Koliko su miliona ulozili u Otporase i njihovu obuku u Budim Pesti, kao glavne snage rusilackog rezima u SRJ. Samo 40 miliona dolara su utrosili na kupovinu glasova protiv Milosevica. I ne samo Amerika, vec i Nemacka,Engleska,Francuska,Nordiske zemlje su bile izdasne u BULDOZER REVOLUCIJI u Srbji.Cak se i sam Ilic hvalio koliko je dolara podelio svakom ucesniku u Buldozer revoluciji. Kome sada Amerika i zapadni svet pomaze i koga podzava nije tesko pogoditi.Najveci njihov poslusnik i potrcko je i dalje Tadic.Ceda prasak, Draskovic i drugi miljenici zapada su posebna prica.Da nismo Libija, Gvatemala ,Iran, ali da je propast totalitarizma zamenjen demokratijom, ne delim misljenje sa vama. O kojoj i kakvoj demokratiji u danasnjoj Srbiji je rec?. To ja zovem DEMOSRATIJA A NE DEMOKRATIJA. Tadic vam je Katica za sve. On drzi sve konce u rukama.O svemu odlucujje,kako drugi traze, krseci svakodnevno Ustav Srbije.
ЦИА и наши избори
28. 04. 2012 14:00 | Мирослав Лазански / Политика
(Фото: Танјуг)
Једино ме теши што ми у Србији ипак нисмо некакав Либан, Гватемала, Филипини и Иран из прошлих времена. Јер, код нас се пропаст тоталитаризма поклопила са коначном победом пуне демократије…
Да ли су Руси, Американци и Кинези уложили неке паре у предизборна збивања у Србији? И како? И ко на кога? Директно или индиректно? Пре десетак година амерички политички естаблишмент био је ужаснут због оптужби које су се појавиле у медијима да су Кинези покушали да тајним донацијама утичу на америчке председничке изборе. То што амерички Конгрес рутински одобрава на десетине милиона долара у виду прикривеног, или неприкривеног новца, да би утицао на изборе и унутрашњу политику других земаља, то се сматра нормалним. Дакле, не би ме зачудило да присталице Партизана оптуже Црвену звезду да Кинези улагањем у пројекат „Звездиног града" покушавају да утичу на наше изборе. Срећа је да високих функционера СПС-а има и у Звезди и у Партизану. Америчка национална фондација за демократију, основана 1982, ради данас оно што је некада ЦИА кришом чинила, троши годишње и по 40 милиона долара да би помогла политичке странке, радничке синдикате, дисидентске покрете и јавна гласила у више десетина земаља. Фондација је финансирала синдикате у Француској, Парагвају, на Филипинима, у Панами. Потпомагала је политичке странке у Португалији, Костарики,Боливији и у Северној Ирској, пољска Солидарност донирана је са око пет милиона долара, 400.000 долара дато је политичким групама у Чехословачкој да подрже избор Вацлава Хавела за председника 1990. За изборе у Никарагви 1990. фондација је обезбедила више од три милиона долара на име „техничке помоћи", од чега је део издвојен за помоћ Виолети Бариос де Чаморо, председничком кандидату којег су подржавале САД. Пре 15 година фондација је потрошила око два милиона долара за програме „стварања политичких институција" у Кини.
Од краја Другог светског рата САД су, захваљујући тајним операцијама ЦИА, постављале или уклањале лидере на сви континентима, кришом подржавале политичке партије блиских савезника, као што је Јапан, припремале државне ударе, шириле лажне гласине, подмићивале политичке личности и потрошиле милијарде долара да би поколебале јавно мњење. Наравно, Кинези сада само копирају Американце, па су тако и покушали да утичу на америчке изборе пре десетак година пребацујући паре једној странци.
Прве политичке активности ЦИА, којеветерани ове агенције сматрају и њеним највећим успесима, одвијале су се у Француској и у Италији 1947. и 1948. године, када су у те две земље комунистичке партије и комунистички раднички синдикати били надомак победе. САД су пребациле милионе долара у обе државе да би помогле странкама десног центра. Операције је у Италији надгледао Џејмс Енглтон, који је касније, као шеф контраобавештајне службе ЦИА, постао озлоглашен због параноје да КГБ има „кртицу" унутар ЦИА. Педесетих година ЦИА је помогла да се збаце лидери у Ирану и Гватемали, на њихова места доведени су диктатори, али пријатељи САД. ЦИА је тајно изманипулисала и изборе на Филипинима, у Либану и Непалу издвојивши у те сврхе милионе долара. Едвард Ландсдејл, легендарни оперативац ЦИА, практично је водио председничку кампању министра одбране Рамоса Могсесеја на Филипинима 1953. године. Ален Далес, шеф ЦИА у то време, издвојио је за ту операцију пет милиона долара. Паре је, иначе, дала „Кока-Кола" која је започела велики посао на Филипинима.
У Либану 1957. године ЦИА је средствима америчке владе и донацијама америчких петролејских компанија помагала хришћанске странке. Виктор Крејн Ивленд, официр ЦИА, касније је описивао како је у свом златно-белом аутомобилу одлазио у резиденцију председника Камија Самуна у Бејруту и исплаћивао новац.
ЦИА је потрошила четири милиона долара да би Едуарду Фреју Монталви помогла да на изборима у Чилеу 1964. године победи Салвадора Аљендеа. Девет година касније она је иницирала државни удар у којем је Аљенде, легитимно изабран за председника 1970, збачен и убијен.
Момци из Ленглија били су посебно активни у Јапану где су улагали лепе свотице долара и јена на кандидате јапанске Либерално-демократске странке, првенствено на подручју острва Окинава и због тамошње велике америчке војне базе. Едвин Рајшаурер, тадашњи амерички амбасадор у Јапану, у меморандуму од 16. јула 1965, са којег је скинут ембарго у септембру 1996, сугерише начине како да се јапанским партијама тајно достави новац у предизборној кампањи. И успело је.
Увек ће се водити борба између циљева и средстава, али је терет доказа данас много већи. Америка се тешко одвикава својих навика, па чак и када су оне и најплеменитије. Једино ме теши што ми у Србији ипак нисмо некакав Либан, Гватемала, Филипини и Иран из прошлих времена. Јер, код нас се пропаст тоталитаризма поклопила са коначном победом пуне демократије…
<br>
No comments:
Post a Comment